Prezime u braku i nakon razvoda: Lični izbor ili društvena norma?

Pitanje prezimena prilikom sklapanja braka, ali i nakon njegovog završetka, daleko je više od puke administrativne formalnosti. To je pitanje ličnog identiteta, društvenih očekivanja, tradicije, a često i polja bitke između ličnih želja i spoljnih pritisaka. Da li zadržati svoje devojačko prezime, uzeti suprugovo, dodati ga, ili možda izmisliti potpuno novo? A šta se dešava sa prezimenom nakon razvoda braka? Ove teme izazivaju žustre debate, a odluka je često prepuna emocija i ličnih principa.

Šta zakon kaže: Sloboda izbora i administrativni postupak

Mnogi ne znaju da srpsko zakonodavstvo prilično jasno i liberalno reguliše ovo pitanje. Prilikom sklapanja braka, supružnici imaju četiri opcije: svako može zadržati svoje prethodno prezime, supruga može uzeti suprugovo prezime, suprug može uzeti suprugino prezime, ili oboje mogu dodati prezime drugog supružnika svom prezimenu. Važno je naglasiti da se mogućnost promene prezimena ne vezuje isključivo za brak - svako lice može podneti zahtev za promenu prezimena u bilo kom trenutku, pod određenim uslovima. Nema zakonskog ograničenja koliko puta neko može da promeni prezime, što otvara vrata raznim životnim scenarijima.

Administrativni postupak podrazumeva podnošenje zahteva, plaćanje takse (čiji iznos varira) i provere nadležnih organa. Nakon dobijanja odobrenja, sledi zamena ličnih dokumenata - lične karte, vozačke dozvole, pasoša - što zaista može biti zamoran i vremenski zahtevan proces. Upravo ovaj administrativni "makar" često bude odlučujući faktor za mnoge koji razmišljaju o promeni. "Zašto bih se mlatila sa papirologijom?" - pitanje koje je mnogima poznato.

Argumenti za zadržavanje svog prezimena

Za one koji se opredeljuju da zadrže svoje devojačko prezime, razlozi su raznovrsni i često duboko lični. Za mnoge žene, to prezime predstavlja deo njihovog identiteta i istorije. Pod tim prezimenom su završile školu, izgradile karijeru, ostvarile profesionalne uspehe. Promenom bi, za njih, došlo do gubitka tog dela sebe. "Nosim ovo prezime ceo život, ono me definiše," čest je stav.

Drugi ističu princip ravnopravnosti. Ako brak podrazumeva partnerstvo dveju ravnopravnih osoba, zašto bi jedna morala da menja svoj identifikacioni znak zbog druge? Ova logika vodi i do pitanja zašto deca automatski dobijaju očevo prezime. "Žena ga rodi, doji, vaspitava, a nosi tatino prezime. Gde je logika?" - postavlja se retoričko pitanje koje osvetljava duboko ukorenjene patrijarhalne obrasce.

Praktični razlozi takođe igraju ulogu, posebno kod žena koje su javne ličnosti, naučnice ili umetnice čije je prezime postalo prepoznatljiv brend. Promena bi u takvim slučajevima donela nepotrebne komplikacije u profesionalnom svetu.

Argumenti za uzimanje suprugovog prezimena

Sa druge strane, mnogi vide uzimanje suprugovog prezimena kao simbol zajedništva i stvaranja nove porodice. To je gesta koja, za njih, predstavlja vizuelno i pravno ujedinjenje dve osobe u jednu celinu. "Lepo mi je što se cela porodica - muž, deca i ja - prezivamo isto. To daje osećaj pripadnosti i jedinstva," ističu zagovornici ovog stava.

Tradicija je još jedan moćan faktor. Iako je relativno novijeg datuma u široj istorijskoj perspektivi, navika da žena uzima muževo prezime duboko je ukorenjena u društvu. Za mnoge, to je jednostavno očekivani, "normalan" tok događaja, deo rituala ulaska u brak. Odbijanje te tradicije može se doživeti kao nepoštovanje prema partneru ili porodici, što otvara vrata nesporazumima i pritiscima.

Neki pak ističu praktičnost - lakše je kada se cela porodica preziva isto, posebno u komunikaciji sa institucijama, školama, ili prilikom putovanja sa decom. Izbegava se potreba za stalnim objašnjavanjem.

Kompromisna rešenja: Dva prezimena i izmišljanje novog

Kao put između ova dva pola, nameće se opcija dva prezimena. Ona omogućava ženi da zadrži svoj identitet, a istovremeno usvoji simboliku zajedništva sa suprugom. Međutim, ova opcija nije bez izazova. Ponekad se javljaju problemi u administraciji kada se osoba oslovljava samo prvim prezimenom, a i potpisivanje može postati nezgrapno ako su oba prezimena dugačka.

Zanimljiva, mada retko korišćena alternativa, je da oba supružnika promene prezime i usvoje potpuno novo prezime, čime simbolično započinju novu porodičnu lozu. Iako ovo zvuči moderno i ravnopravno, suočava se sa snažnim otporom tradicije i potencijalnim neslaganjem šire porodice.

Prezime nakon razvoda: Da li ga zadržati ili vratiti?

Ako je odluka o prezimenu na početku braka kompleksna, ona postaje još osetljivija nakon njegovog završetka. Nakon razvoda braka, mnoge žene se suočavaju sa dilemom: da li zadržati prezime bivšeg supruga ili vratiti devojačko? Argumenti su, opet, i emotivni i praktični.

Oni koji zagovaraju vraćanje prezimena smatraju da je to logičan korak koji prati emocionalni raskid. "Ako se razvodite, razvodite se od svega. Nema više ljubavi i poštovanja, zašto bih onda nosila njegovo prezime?" Ovakav stav vidi prezime kao svojevrsni poslednji vezivni konac sa prošlošću koji treba preseći.

Sa druge strane, mnoge žene odlučuju da zadrže prezime bivšeg supruga, najčešće iz dva razloga: zbog dece i zbog administrativnih komplikacija. Isti prezime kao deca olakšava mnoge situacije, od školskih prijava do putovanja. Osim toga, proces ponovne promene prezimena (povratak na staro) podrazumeva isti onaj administrativni "makar" koji je možda bio odbojan i na početku. Za žene koje su u braku provele decenije, promena prezimena u poznim godinama može delati nerealno i teško.

Postoje i one koje prezime nakon razvoda doživljavaju kao neutralno - više nije "njegovo", već je postalo njihovo tokom zajedničkog života, i nemaju potrebu da ga menjaju. "Nosila sam ovo prezime 20 godina, to sam ja sada," kažu.

Društveni pritisak i "šta će reći selo"

Bez obzira na zakonsku slobodu, odluku o prezimenu često prate snažni društveni pritisci. Žene koje zadrže svoje prezime često se suočavaju sa neprijatnim pitanjima, čuđenjem, pa čak i sumnjom u validnost njihovog braka. "Kako to da se ne prezivate isto? Jeste li vi uopšte u braku?" - pitanja koja pokazuju koliko je tradicija duboko usađena.

Sa druge strane, i muškarci mogu biti pod pritiskom. Onaj koji bi pristao da uzme ženino prezime ili podržao njeno zadržavanje svog, može se suočiti sa podsmehom ili osudom iz svog okruženja, koje to može protumačiti kao slabost ili odustajanje od "muških" vrednosti. Očekivanje da će "žena uzeti muževo prezime" i dalje je jako prisutno, a odstupanje od toga može se doživeti kao izazov ili nepoštovanje.

Ovi pritisci često vode do unutrašnjih i međuljudskih sukoba. Parovi se mogu posvađati oko ovoga, a mladenke mogu popustiti pod pritiskom porodice ili budućeg supruga, iako im to ne odgovara. "Nisam htela da se prepirem, jednostavno sam popustila," iskreno priznaju neke.

Zaključak: Najbitnije je poštovanje ličnog izbora

Kroz sve ove debate i lične priče, provlači se jedan zajednički nit: ne postoji jedan ispravan odgovor. Odluka o prezimenu je lična, intimna i treba da bude doneta u dogovoru dve odrasle osobe, bez spoljnih pritisaka. Bilo da se radi o uzimanju, zadržavanju, dodavanju ili izmišljanju prezimena, suština je u poštovanju želja i osećanja drugog.

Brak, kao i svaki drugi odnos, gradi se na kompromisu, razumevanju i poštovanju autonomije. Ako je za jednog partnera prezime pitanje simbolike i tradicije, a za drugog pitanje ličnog identiteta i ravnopravnosti, razgovor i traženje zajedničkog rešenja je put koji vodi ka zdravijoj zajednici. Ono što je na papiru - bilo da se radi o istom ili različitom prezimenu - nikada neće biti važnije od onoga što se gradi u svakodnevnom životu: ljubavi, poštovanja i zajedništva.

Na kraju, možda je najbolji savet onaj koji se tiče ne mešanja u tude odluke: "Pustite ljude na miru da uređuju svoj život kako njima odgovara." Jer u pitanju prezimena, kao i u mnogim drugim stvarima, sloboda izbora i poštovanje tuđeg izbora jesu pravi pokazatelji zrelog društva.